Valja se na groblju razmišljati o životu

Bila sam juče na groblju. Drugarica je sahranjivala mamu.

Sticajem okolnosti, na grobljima sam potrošila dosta vremena. Neke okolnosti i neka mesta ne možeš da izbegneš.
Onda sam, vremenom, prihvatila groblje na jedan način koji nema veze sa mrtvima. Da, to se odnosi čak i na moje roditelje.
Tu, na tom mestu, ispod mermerne ploče, moji roditelji nisu odavno.
Na tom mestu čak više razmišljam o životu nego o smrti. Mislim, smrt je konačna, a kad je nešto toliko konačno, nemaš ti tu šta da dodaš.

Razmišljam kako je glupo izmišljati tolike rituale prilikom ukopa.
Valja se. To je rečenica koja me na sahranama vređa.
Te osobe više nema, šta još može tog dana da se valja?
Možete li da zamislite majku kojoj je negde ubijeno dete i ne zna ni gde su mu kosti? O kom religijskom ukopu mi tada govorimo? I šta se valja?

A stvarno, na groblju najčešće razmišljam o životu.
Koliko je jednostavan, lep.
Koliko uzaludnih života korača ovom zemljom zaslepljeni religijom, malograđanštinom, tumaraju živi ljudi, duhovno ograničeni, materijalno hipnotisani i zarobljeni.
A život, lep, širok, bez ograničenja u ljubavi, smehu, radosti, druženju, grljenju, stvaranju, davanju.

Umesto da nas život ujedinjuje, mi biramo sve pogrešne puteve i stranputice da se razjedinjujemo, mrzimo, činimo jedni drugima  zlo, ubijamo, mučimo, preziremo, otimamo, ljagamo… Dopiši prema nahođenju.

A onda nas smrt ujedini.
Na zemlji i ispod nje.

Jer, pazi, mi nikada nemamo vremena za žive ljude. Uvek imamo izgovore.
Za mrtve bezuslovno nalazimo vremena, čak i kada smo izistinski bolesni i imamo realno valjano opravdanje za izostanak. I tako trenutno ujedinjeni oko smrti, mi se družimo, mirimo, prihvatamo različitosti, zaboravljamo besmisao teških reči koje smo nedavno razmenjivali…

* Ovde ću namerno izostaviti reči o pokojniku, jer to je tek velika tema.

Pod zemljom, gde god i kako god ukopani, kakve god živote imali, ljude jedino smrt ujedinjuje, na svakom milimetru ove lopte. Jer, iz dvorca i udžerice odlaziš u jedinstven apartman. Razlika je neznatna, u unutrašnjoj izolaciji. I nebitna.

Sadržaj, ono od čega si sazdan za života, to ti podiže spomenik. Porodica može u slavu tog sadržaja da na to mesto zasadi neko drvce, da se nastavi neki novi oblik lepog života. To mi je  primereno i logično.

Jednom, kad sam sa mamom obilazila tatin grob, bilo je proleće, lep dan. Moja mama, od koje sam naučila da slavim život, moja Gorska Vila, pričala mi je kako je groblje lepo i mirno mesto za razmišljanje i da to ne shvataju samo oni koji su protraćili život i nisu za mrvu življi od ovih pokopanih. Tada, sa dvadeset i kusur godina nisam razumela, bilo mi čak malo i morbidno, pravo da vam kažem.

Kako je moj život odmicao, dobijao i gubio na sadržaju, mamina priča je sve manje bila morbidna.
I na kraju, kad je ispuštala dušu, u prelazima imeđu ovog i onog sveta, ispričala mi je najlepšu priču o smislu i lepoti života. Nije govorila o smrti, nije se opraštala. Govorila je o ljubavi i čudesno lepom životu koji je ona doživela.

Eto, danas sam o tome razmišljala.
Bila sam na groblju jer je moja drugarica sahranila mamu.
Za neki dan, kad izlije prvi sloj suza i tuge idem kod nje na kafu, da nastavimo život.

Dragana Miletić
(20. januar 2018. godine)

Neobuzdano popuštanje Nove godine

Odem jutros u kupovinu. Uobičajenu, nedeljnu. Svratim u jednu malu prodavnicu gde su sva sredstva za higijenu jeftinija. Kažem, prodavnica mala, troje ljudi, gužva. Prvo uzmem toalet papir jer je na početku, naslonim ga uz zid do pulta gde je i kasa, pa stanem u red.

Ispred mene žena, vidim joj samo leđa, ali način na koji razgovara sa prodavačicom seje nemir toliko jako da mi pripade muka. Ignorišem profesionalno, biram salvete…

Toalet papir koji sam prislonila se samoobori, ja ga podignem, ponovo naslonim na zid i vratim se salvetama, još posvećenije. No, pakovanje TP se ponovo samoobori i žena ispred mene se okrene potpuno rastrojeno i usklikne: „Gospođo, molim Vas, obuzdajte već jednom svoj toalet papir!

Ima Frojd jednu knjigu, zove se Psihopatologija svakodnevnog života, čitala sam je pre 33 godine. Mladost ludost. Sad bi mi valjala, ali pozajmila sam je nekom, pa ovim putem molim prijatelja koji je nije vratio, da to učini pre Božića.

Jer, kad dođe dan da TP mora da se obuzda, nije vreme za vatromet braćo i drugovi.

Toalet papir je pao na ispitu izdržljivosti zadnjeg dana 2017.

Ko može da izdrži celu 2018. u stanju obuzdanosti, neka mu je sa srećom!

Još više sreće za sve one koji popuštaju i polako klize.

Spašavajte se, zagrlite prvog do sebe!

Srećno sve, ma šta nas čekalo.

 

Dragana Miletić

MATERICE

Kad sam bila mala, a to je bilo odavno, mama je ceo dan podsećala da ne zaboravim da su sutra materice. I ja bih u nedelju, čim se probudim otrčala da je vežem, a ona se kao uvek začudi, jer nije ni osetila kad sam se prikrala.

Osim što bi me učinila važnom i spretnom, izvadila bi ukrasnu kesu punu voća, bombona, kutiju raznobojnih prelepih maramica sa cvetnim vezom po uglovima i par – dva dokolenica, takođe pamučnih, koje su izgledale kao heklane. Neke godine bi uz voće i bombone kupila frotirsku pižamu, ili crvene patofne.

Onda bi druga deca počela da dolaze kod moje mame, a ona bi se smejala glasno, šalila se sa mojim drugarima i vadila ukrasne kese sa voćem i bombonama, nekad bi bio i par dokolenica, ili maramica, pamučna, vezena. Naravno, onda bih ja obišla sve mame iz komšiluka i dobila kese sa istim ili sličnim sadržajem.

Jasno vam je da sledi prežderavanje bombonama i brojanje maramica, upoređivanje čije su lepše.

Nedeljni ručak za materice, obavezna torta… to se ne zaboravlja!

I sad najlepši deo: maženje sa mamom, ljubljenje i grljenje jer je to njen praznik. Pa tepanje šta sam ja sve mamino… to je trajalo do iscrpljivanja svih zlata i dragog kamenja, preko srca i duše, a obavezno se završavalo sa zaključkom da sam ja mamin Marko Kraljević i svi epski junaci zajedno, jer sam ja toliko jaka, hrabra, pametna, lepa i dobra.

Posle sankanje, dok ne popadamo od umora i promrzlina.

I evo, danas su materice.

Pokloni nisu važni. Neka budu voćka i bombona. Ali zagrljaj, maženje i tepanje, to vam je dugoročna investicija, bez roka upotrebe.

Za materice nikad nije nemaština. Deca zaboravljaju poklone brzo, ali te zagrljaje i tepanja, zajednički ručak, šta god to bilo, smeh sa mamom, šetnja, to se ne zaboravlja. Naprotiv! Kad ih nema, to su najlepša sećanja koja ulepšaju dan.

Zato drage mlade mame (i sve ostale) manite se skupih poklona i prestanite da tugujete što nemate para za neku preskupu nepotrebnu stvar za poklon. To je samo stvar. Za dvadeset ili trideset godina, ti pokloni neće imati nikakvu vrednost, biće izbrisani iz sećanja.

Zagrljaj i mamin miris, glas i tepanje, to je ono čega se sada sećam sa 53 godine. To me opet čini srećnom, dobrom, lepom, pametnom i hrabrom.

 

Dragana Miletić
(24.12.2017)

STOJIM UZ NOVINARA

To kako su uništili medije i kako su novinare doveli do prosjačkog štapa je pokazna vežba.

Jednoga dana će reći: “Državni fakulteti su pijavica budžeta. Što će nama državni fakulteti, imamo privatne, svi rade, finansiraju se iz sopstvenih prihoda, projekata, a školuju vrhunski kadar. Izvolite gospodo profesori, borite se na tržištu, ako vredite, opstaćete. Ili pozorišta, ti umišljeni cirkuzanti, troše milione para od sirotih građana. Igraju predstave koje niko ne gleda. Evo, taj BITEF! Kome treba ta lakrdija? Predstava 24 sata? Degenerici! Imamo te samostalne umetnike, evo rade sjajno, narod to voli, gleda, puni sale. Sva pozorišta na tržište, pa ako ti je dobra predstava, imaćeš platu.”

Slobodno dopišite profesiju koje se setite.

U svetu stvari tako funkcionišu. Tačno, u razvijenom svetu, sa sasvim drugačijim ekonomskim uslovima i pravilima.

Ako mislite da je Vukašinova odluka da štrajkuje glađu ishitrena, ili trik za skupljanje lajkova, onda vi niste naivni, nego glupi.

Novinari gladuju tajno, u svoja četiri zida već dugo. Čuvaju dostojanstvo profesije i lični ponos. Čuvaju muku svoje porodice.

Ne svi novinari.

Ne svi.

A da vam nije takvih novinara kao što je Vukašin, u kakvoj biste zemlji živeli? Kako bi se odvijao život u vašim gradovima? Kako biste se informisali? Ah, da, svi gledaju CNN, History i Discovery.

Jedna žena mi je večeras rekla da bi novinar koji ne prima platu morao da radi bilo šta, da čisti ulicu ako treba, jer mora da izdržava svoju porodicu. Ako neće, sam je kriv što mu deca gladuju.
Gospođo, uključite Zadrugu, čeka vas majmun.

Napisala sam vam ovo kao odgovor na pitanje mnogih, da li i zašto treba stati uz Vukašina i podržati novinare.

Napisala sam ovo kao žena novinara.

Znam kako se Vukašin oseća svaki dan kad uđe u kuću. Znam sa kakvim nedaćama se nose Vukašinova žena i deca.

Podržite novinare. Zbog sebe.

Pravi novinari, ljudi od zanata, ugleda, integriteta će preživeti i bez vaše podrške.

Za jednog vam garantujem lično.

 

Dragana Miletić

(19.09.2017)